Suzana Kujundžić Ostojić: Iz istorije i kulture Bunjevaca

Tri odeljka iz Poglavlja II doktorske disertacije pod naslovom „Antropološka funkcija i značenje groktalica kod bačkih Bunjevaca“ dr Suzane Kujundžić Ostojić odbranjene na Filozofskom fakultetu u Beogradu 6. juna 2016. godine pred komisijom u sastavu prof. dr Branko Ćupurdija redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu na Odeljenju za Etnologiju i antropologiju (mentor), prof. dr. Saša Nedeljković redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu na Odeljenju za Etnologiju i antropologiju, prof. dr Slavica Garonja Radovanac vanredni profesor Filološko umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu na Katedri za srpsku književnost.

http://uvidok.rcub.bg.ac.rs/bitstream/handle/123456789/824/Kujundzic_Ostojic_Suzana_doktorska_disertacija.pdf?sequence=1

1. Teorije o poreklu Bunjevaca

Iako su se ovim temama bavili mnogi istoričari, konačnog odgovora o poreklu i imenu Bunjevaca nema do danas. Oba pitanja, pogotovo ono koje je vezano za poreklo često je politizovano, a bunjevačka zajednica razdeljena je na nekoliko strana: na one koji smatraju i dokazuju kako poreklo Bunjevaca vodi ka srpskom narodu, ka hrvatskom narodu i ka autohtonom poreklu.

Tumačenje da su Bunjevci poreklom Srbi zastupao je Jovan Erdeljanović, koji u zaključnim tačkama u knjizi „Poreklu Bunjevaca” kaže: 4.) „Укратко можемо рећи, да су наша истраживања о пореклу Буњеваца показала:… 3.) Да су преци свих Буњеваца били највећим делом исељеници из западне Босне и западне Херцеговине и из суседних крајева средње Босне и доње Херцеговине, који су се као огранци од тамошњих родова нашег народа обе вере пресељавали у Далмацију почевши још од 13. века, али поглавито од времена турског освојења Далмације (1511‒1533 године). … 5) Да се у свима историјским изворима и код свих писаца из прошлих векова Буњевци сматрају и називају Србима (односно именима којима се називају или означавају и православни Срби).¹⁹

Аkademik Slavko Gavrilović о poreklu Bunjevaca kaže:„ Српско-буњевачка симбиоза потекла је из заједничког порекла… Оновремени званични извори на немачком и латинском језику називају Буњевце „католичким Србима” односно „католичким Рацима”.²⁰

Vuk Stefanović Karadžić u svom „Kovčežiću” o poreklu Bunjevaca ovako piše: „Само три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, … а они закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе, н.п. Славонци, Босанци (или Бошњаци) Далматинци, Дубровчани и т. д. или као што особито чине књижевници, старинскијем или Бог зна чијим именом, Илири или Илирци они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Слaвонији….”²¹ D. Popović u „Narodnoj enciklopediji” iz 1928. godine оvako piše o bunjevačkom poreklu: „Буњевци су део нашег народа, насељен у већој маси у Бачкој, али их спорадично има у Барањи, Банату и чонградској и пештанској жупанији данашње Мађарске”.²² Aleksa Ivić pišući o seobama Srba u Hrvatsku i Slavoniju, tokom XVI veka za ove doseljenike kaže: „Не знајући им правог имена називали су их, дакле, Турцима. У Угарској су звали Србе Рацима (Rasciani, Ratzen, racok), и Трачанима (Traces), а у Далмацији Морлацима (Morlaken). У крајевима око Сења звали су их ускоцима (Uskoken); Србе у Славонији називају записи бечког ратног архива до задње десетине 16. века редовито прибезима (pribeggen, profuqae), а од овог доба имају све чешће назив Власи.”²³

Tumačenje po kojem Bunjevci pripadaju hrvatskom narodu možemo naći u „Hrvatskoj enciklopediji” iz 1942. godine: „Bunjevci su hrvatsko pleme, koje se jednim dijelom naselilo u Lici i Hrvatskom primorju, a drugim dijelom većinom u Bačkoj. Kao plemenska cjelina smatra se samo ovaj drugi ogranak, zato se pod imenom Bunjevac razumijevaju obično bački Bunjevci.”²⁴ Ante Sekulić u svojoj knjizi „Bački Bunjevci i Šokci” u II poglavlju kaže: „Bunjevci – Hrvatska narodna skupina… Velika skupina hrvatskog naroda, naseljena u raznim dijelovima zemlje (Kvarnersko primorje, Dalmatinska zagora, Lika, Bosna, Gorski kotar, Bačka i dr.) nosi ime Bunjevci.”²⁵

Da su Bunjevci hrvatskog porekla piše i Matija Evetović u knjizi „Kulturna povijest bunjevačkih i šokačkih Hrvata”, gde kaže: „Ova stara humska zemlja Hercegovina, ova hrvatska zemlja koljevka je Bunjevaca. Iz ove hrvatske zemlje, od rijeke Bune i iz obližnjih krajeva Bosne i Dalmacije dolazili su Bunjevci u većim ili manjiim grupama i naseljavali krajeve gdje danas žive…”²⁶ , a malo kasnije kaže: „Dakle i riječ „Bunjevac” znači isto što i „Hrvat”, tj. goranin, brđanin. Bunjevci su, dakle, i po imenu Hrvati.”²⁷

Autohtonu teoriju o Bunjevcima, prema kojoj su oni posebna nacionalna zajednica, zastupa Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine, koji je u Republici Srbiji osnovan 2003. godine. Naravno, time nije završena priča o etničkoj pripadnosti ovog malobrojnog naroda niti njegovo svojatanje.

Ono u vezi sa čim se slaže najveći broj istraživača jeste da je poreklo Bunjevaca iz Hercegovine. Da poreklo Bunjevaca vodi iz Hercegovine smatraju neki mađarski autori – Ivanji, zatim srpski etnograf Ivan Ivanić u odeljku „Povest-poreklo-ime” iz knjige „O Bunjevcima” kaže: „Preovlađuje mišljenje, da su se Bunjevci doselili u Ugarsku iz Hercegovine sa Bune reke i okoline joj iz Dalamacije. To je mišljenje najrasprostranjenije i izgleda da je najverovatnije. Za tačnost toga mišljenja govore mnogi znanci i povesničke činjenice, kao i narodno predanje u Bunjevaca. Oni sami veruju da su poreklom sa reke Bune. Narod peva:

Didovi nam iz daleka

Ondud gdi je Buna reka,

Pleme nam je starodavno

Kako davno, tako slavno,

Davor oj, Bunjevče!²⁸

Bunjevačka inteligencija, sveštenici i učitelji sa narodom zajedno, odgovoriće vam svuda, da su poreklom sa reke Bune iz Dalmacije, a ovo verovanje u samom narodu svakako nije bez svoga značaja i vrednosti pri raspravljanju o njihovom poreklu.“²⁹

Koren imena Bunjevaca, prema Ivaniću, takođe potiče od reke Bune, označavajući pri tom ime čoveka ili plemena sa tih prostora. Аutor nastavlja da je „… narodnosno ime srpsko, pošto su ogranak srpskog stabla.”³⁰ Ivanić dalje iznosi i stav bunjevačkih autora o njihovom imenu, tako navodi Mladena Barbalića, koji kaže da su Bunjevci dobili ime od glagola „buniti se”, jer su stalno bunili protiv Turaka. Ovaj stav Barbalić je izneo u listu „Neven” 1891. godine, pišući raspravu pod naslovom „O jeziku”.³¹

Ovu hipotezu o poreklu Bunjevaca iz Hercegovine isključuje Milivoj S. Knežević, kako navodi: „..iz filoloških razloga, jer po fonetici našeg jezika Buna ne može nastati derivat Bunjevac; za označenje krajevnog porekla i pripadnosti, glasila bi Bunjanin, kojim se imenom i nazivaju današnji žitelji oko Bune… hercegovačko ime nije nikako sačuvano u tradicijama Bunjevaca, …. što u Hercegovini ime Bunjevac nije popularno, što u Hercegovini nema kompaktinih prezimena bačkih Bunjevaca, što se oko Bune ne govori narečjem bačkih Bunjevaca…”³²

Stav Milivoja V. Kneževića je da je postojbina Bunjevaca delimično ispod Dinare, u manjem delu to je zapadna Bosna a u najvećem delu zagorska Dalmacija „u srezovima sinjskom, drniškom, kninskom i imotskom.”³³ Ovoj tvrdnji u prilog Knežević navodi niz logičnih i naučnih činjenica koje potrvđuju njegovu postavljenu teoriju o postojbini Bunjevaca, prema kojoj: „Imenom dalmatinskim označeno je poreklo i jezik bačkih Bunjevaca u mnogim zvaničnim aktima, osobito u školskim i statističkim iskazima austrjskih i madžarskih vlasti.”³⁴

Ivan Antunović, biskup i bunjevački preporoditelj, kaže da su Bunjevci u Bačkoj prastarosedeoci još iz vremena Huna. Poreklo Bunjevaca potiče od Slovena, a „ornamentiku” oko njihovog imena bilo sa srpskim ili hrvatskim dopunama nije priznavao. Ime Bunjevaca, smatrao je, da nikako nije moglo poteći od nekog pogrdnog imena, jer se ono ne bi u narodu ni zadržalo.³⁵

U pogledu rasprave o tome jesu li Bunjevci Srbi li Hrvati zanimljiv je i ovaj stav koji iznosi Ivo Milić u „Književnom severu” tridesetih godina prošlog veka: „Oni sami toga ne znaju; ni srpsko ni hrvatsko ime nije im bilo poznato kao izraz za obeleženje vlastite narodnosti. Čega je Bunjevac jedino svestan jeste da je Sloven. Godine 1920. oni su se u svom starom „Nevenu” tako i izjasnili: „Mi ni sami ne znamo – pisali su – jesmo li Srbi ili Hrvati; po jeziku smo biliži Srbima a po veri Hrvatima; zajedničko ime južnoslovensko došlo nam je kao poručeno.”³⁶

Svetozar Georgijević, smatra su se Bunjevci poreklom iz Hercegovine, odakle su se počeli seliti oko 15. veka, kada su ovi krajevi, među poslednjima, potpali pod tursku vlast.³⁷ Ime su, smatra Georgijević, Bunjevci dobili od bunja u kojima su stanovali.³⁸

Prema Aleksandru Raiču,³⁹ Bunjevci mogu imati koren svoje etnogeneze u mešavini plemena – Slovena i Vlaha starosedelaca Balkana, iz vrimena doseljenja Srba i Hrvata. Te smatra da su Bunjevci samostalna etnička zajednica, koju su obeležili narodi koji su živeli pored nje, Srbi i Hrvati. Saša Nedeljković u knjizi „Čast, krv i suze“ (2007) razmatra pojam etničke grupe ili zajednice i objašnjava: „ to je zajednica koja se nije još razvila do stepena nacije ili naroda.“⁴⁰

Sličnu teoriju zastupa i M. Filipović, koji dalmatinske Vlahe iz srednjeg veka povezuje sa nastankom Bunjevaca: „првобитно су у нашим земљама Власи (и то је било посебно занимање, служба и посебан друштвени положај) били романски Власи; поједине групе таквих Влаха пристизале су у наше земље још у 18. веку, па су се неке дуже одржале, неке и до данас. Код цетинских односно далматинских Влаха ипак се не може прећи преко чињенице да они готово сви носе словенска имена…”,⁴¹ ali autor i sam zaključuje da se pomoću ličnih imena ipak sa sigurnošću ne može zaključiti i poreklo. Nadalje, autor smatra da su Bunjevci svoje ime dobili upravo po nekom vođi Vlahu pod imenom Bun ili Bunj, i pošto je to bilo tek u vreme njihovog oformljavanja zajednice, ovo ime je postalo ime za ceo novonastali etnicitet.

Govoreći o poreklu Bunjevaca, Filipović nudi i novu teoriju. Do nje je došao proučavajući topografsku kartu (1: 100.000) Drvara, gde je našao oronim Bunjevačko brdo. Ovo brdo se nalazi u planini Gnjat, koja je ogranak planine Dinara, na zapadnom okviru Livanjskog polja, koje se nalazi odmah uz bosansko-dalmatinsku granicu. Odlaskom na pomenuti teren, Filipović ustanovljava da stariji muslimani znaju za ime Bunjevaca, ali da to ime ne upotrebljavaju. Ipak, ispostavilo se da se ime Bunjevac ipak upotrebljava, i kod srpskog i kod muslimanskog stanovništva u Livanjskom polju, ali nikada ispred onih o kojima se govori, jer tim nazivom imenuju katolike kada su na njih ljuti ili kada im se rugaju.

Filipović zaključuje da u Livanjskom polju ima Bunjevaca, koji tim imenom više ne žele da se nazivaju, jer ono ima pogrdno značenje, i nastavlja: „…ти Буњевци су у ствари део велике групе Буњеваца у средњој (и северној) Далмацији, од којих их дели само босанско-далматинска граница. Некада су они сви били заједно у једној истој управној области, а нарочито за време турске владавине 1537–1718: данашња граница између Босне и Далмације на сектору код Ливна повучена је по одредбама Пожаревачког мира 1718, а тако је један део Буњеваца административно одвојен од буњевачке главнине и нашао се у „Босни”.⁴²

Po ovome Filipović zaključuje kako srpsko stanovništvo ovim imenom naziva dalmatinske Bunjevce koji danas žive u područjima Livanjskog polja. Šezdesetih godina prošlog veka, kada je Filipović istraživao, kaže kako se ime Bunjevac ponovo vraća u upotrebu, u drugom značenju, a njime nazivaju ljude koji se isele iz Livanjskog polja (koloniste) u Vojvodinu, te ako se vrate nazad, njih i Srbi i Hrvati nazivaju Bunjevcima. Takav slučaj zabeležen je u srpskim selima: Gubin, Sajković, Provo; zatim u mešovitom selu Čamprazlije. Na osnovu ovih podataka, Filipović zaključuje, kako se postojbina Bunjevaca proteže izvan Dalamacije prema severoistočnoj Dinari i mestima koja se nalaze u Bosni, Livanjskom polju.⁴³

2. O imenu Bunjevaca

O imenu Bunjevaca, kao i o njihovom poreklu, postoji mnogo teorija, ali nijedna još uvek nema status konačnog rešenja ovog pitanja.

Poreklo imena Bunjevac brojni autori tumače na osnovu imena reke Bune, leve pritoke Neretve, koja protiče kroz Bosnu i Hercegovinu i koja je duga svega devet kilometara. Zbog ovog malog prostora koji reka zauzima, ima opet mnogo autora koji smatraju da Bunjevci upravo ne mogu biti odatle, jer nije bilo dovoljno prostora za narod koji je tada bio veoma brojan.

Ivan Ivanić u knjizi „O Bunjevcima” (1894) razmatra i postanak njihovog imena i kaže: „… mogućno je, da Bunjevac dolazi od „buniti se”, pošto su, Bunjevci u svojoj prvoj postojbini bili osvetnički, nemirni, elemenat, koji je junački ustajao protiv svojih ugnjetača Turaka i u svakoj prilici časno se borio protiv osmanskog gospodarstva, kome se kasnije i u novoj domovini, s oružjem u ruci svetio za stare rane i nepravde.”⁴⁴

Titularni biskup Ivan Antunović, o nastanku imena Bunjevaca u svojoj „Razpravi” (1882) izvodi sledeći zaključak: „I vlastitost jezika dokazuje, da ime Bunjevac nije od rike „Bune”, kao što se čovik n. pr. od rike Bosne zove Bošnjak ili Bošnjanin, od Save zove se vjetar Savac, ili čovik Posavac ili Posavljak. Osim toga povisnica kaže, da su za niegdašnjih progonstava iz Bosne i Ercegovine i Racke (Rascije) pomišani kršćani i hrišćani bižali u zemlje krune ugarske, pa ipak nigde i niko ne zove hrišćane „Bunjevci”, nego samo kršćane, a ovim su ih imenom prozvali za porugu…”⁴⁵

Vuk Stefanović Karadžić u „Kovčežiću za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona” (1842) kaže da postoje Srblji koji svojega imena neće da prime, među njima nabraja i Bunjevce iz Bačke „…они закона Римскога сами себе зову или по мјестима у којима живе, …или као што осбито чине књижевници, старинскијем или Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима… Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од Талијанске ријечи sciocco?), али данас они сами рекну н. п. „ја сам Шокац” „ја сам Шокица”, као и Буњевац, Буњевка. Какогод што они закона Грчкога ове закона Римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона Римскога ове закона Турскога њих зову Власима, а осим тога још они закона Римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и Ркаћима (или Хркаћима). А у пријатељскоме разговору сви закона Грчкога зову ове законе Римскога Кршћанима, а они њих Хришћанима.”⁴⁶

Mijо Mandić razmatrajući prošlost Bunjevaca (1897) govori i o nastanku njihovog imena: „Kao što je u opće kod raznih narodah teško dokazati, kako su pojedina imena i nazivi postali, tako je isto teško i k vrilu bunjevačko-šokačkoga naziva doći. Slavinski učenjaci tvrde: da je ime Bunjevac poteklo od hercegovačke rike „Bune”, koja izvire u Veles-planini, u pozadnosti Nevesinja, posle 2 sata daljine pored varoši Blagaja, te kod sela Bune utiče u Neretvu, koja kod Metkovića prilazi u Dalmaciju i utiče u Jadransko more… Tudjinci nas zovu da smo „Raci”. Rаzlike radi Serbe su zvali grkoistočnim „Racima”, a Bunjevce, Šokce, Hrvate, Dalmatince, „katoličkim Racima”. Ovaj „racki” naziv na toliko je zavladao, da su se šnjime i zvanični krugovi služili.”⁴⁷

Vek kasnije unuk Mije Mandića – Mijo Mandić Мlađi, piše o istim temama u knjizi „Buni, Bunijevci, Bunjevci”, a o imenu Bunjevaca kaže: „Osvrtom na najnovija istraživanja u vezi porekla naroda u panonsko-balkanskim prostorima koji su tokom prošlosti nazivani različitim imenima a radi se zapravo o istom narodu, sa kojim se prepliću i korenski nazivi kao što su: Bun, Buni, Bunievci, Bunjevci doprineće da se sa više iznesenih podataka sagleda autohtona verzija o poreklu etnikuma koji je vekovima prisutan na panosko-balkanskim prostorima.”⁴⁸

Bernardin (Aleksandar) Unji, rođen u Baču (1897), proveo je svoj životni vek u Mađarskoj, gde je stigao do dužnosti gvardijana u Mohaču i jedno vreme u samostanu u Đenđešu. Kao dobar poznavalac latinskog, mađarskog i slovenskih jezika, imao je mogućnost za istraživanje u mnogima samostanima od onih u Mađarskoj, Bosni i Heecegovini, Dalamaciji, Slavoniji, Banatu i Bačkoj.⁴⁹ Od tih zapisa nastala je knjiga „Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca“ (1947), gde Unji kaže da su Bunjevi narod poreklom od Dardana ili Dačana, koji su se pritisnuti najezdom Bugara iz Donje Panonije u VI i VII veku selili prema Iliriji. „Sa imenom ovog slovenizovanog naroda, koji je, međutim dosta sačuvao svoj plemenski karakter, isto kao i sa imenom Šokaci, u pismenim dokumentima se prvi put srećemo tek na početku XVII veka. To je razlog što je među Slovenima bilo malo takvih etnografa koji su se u ozbiljnim studijama bavili, ako ne iscrpno, poreklom i imenom ovog malog naroda“.⁵⁰ Zbog ovog je, kaže autor, vladala opšta konfuzija oko malih naroda, kojima pripadaju i Bunjevci, koje su, kaže on, mnogi u svojim beleškama mešali sa Srbima, Hrvatima a često su ihb zvali i Ilirima.⁵¹ „Sve do danas su se južnoslovenski i mađarski istoričari, koji se bave Bunjevcima, slagali u tome da nekadašnju domovinu naših Bunjevaca treba tražiti u okolini reke Bune i da su Bunjevci svoje ime dobili po reci Buni, jer je kod nas opšti običaj, da pojedine teritorije uvek nazivamo po rekama. Tako je Bosna dobila ime od reke Bosne, Neretva od Neretve, Ušora od Ušore., bez obzira na to da li je tamo postojao nekada grad ili mesto sličnog naziva“.⁵² Unji dalje navodi još nekoliko teorija o imenu Bunjevaca, pri čemu smatra da je manje verovatno da im ime potiče od „slovenske reči buniti – pobuna, kao da su Bunjevci bili pobunjenički narod i kao da su bili u stalnoj oružanoj pobuni protiv zavojevača“.⁵³ Navodeći podatak iz arhiva Đenđeša (1774), Unji kaže da su Bunjevce u ovim knjigama tokom XVIII veka nazivali Dalmatincima“.⁵⁴ Na kraju Unji navodi još jednu pretpostavku kako su Bunjevci dobili ime po papi Bonificiju. Naime, „na kraju XVI veka, kada je istovremeno osim pape imala i protopapu, bosanski, odnosno hercegovački katolici su za papu priznavali papu Bonificija IX. Ime su dobili možda, zbog „bonificijskog“ držanja“.⁵⁵

Đorđe Popović u svojoj knjizi „Bački Bunjevci i Šokci“ (1907) ime Bunjevaca ovako objašnjava: „Откуда су Буњевци дошли до овог имена, то се не зна. Обично хоће да га доводе од имена реке Буне у Херцеговини. Мени није познато, да данас Буњевцима зову људе, који живе поред Буне; па мучно да би народ од Буне извео реч Буњевац, као што нико ни човека од Уне неће назвати Уњцем. Уз то ваља имати на уму, да би се већи број народа мучно могао провући од Буне до Кебаве, докле су Турци држали Клис, Книн и Лику. Стога буњевачка седишта нису могла бити јужније од Гламоча и Ливна. Ја бих рекао, да ће име Буњевац бити собрике, погрдни или подругљиви надимак, који су тима католицима дали, ругајући им се, њихови сународници Мухамедове вере“.⁵⁶ Popović objašnjava kako je običaj davanja nadimka, pogotovo onog pogrdnog u zapadnim krajevima veoma čest.⁵⁷

Aleksa Kokić pišući knjigu „Bunjevci i Šokci“ (1939) o poreklu imena kaže: „Odakle su došli Bunjevci i Šokci, ne može se sasvim pouzdano reći. Sigurno je jedino to, da su došli iz hrvatskih krajeva. Općenito se misli, da su Bunjevci došli iz Hercegovine, i to iz područja rijeke Bune, po kojoj se tumači i ime Bunjevac“.⁵⁸

Brojne autore koji govore o poreklu i imenu Bunjevaca razmatrao je i Rikard Pavelić (1973) pišući knjigu „Bunjevci“. Autor pokušava da sagleda mnoge druge izvore koji govore o imenu Bunjevaca, putem terenskih istraživanja pokušao pronaći oko mišljenja da ime Bunjevaca potice od imenice „bunja“ „koja označava okruglu zgradu s osobito svedenim krovom i sa malo dovoda svijetlosti“,⁵⁹ sastavljene od kamena bez vezivnog materijala⁶⁰. Pavelić kaže kako je bunje našao u Dalmatinskoj Zagori, naselju Medviđa, pored Obrovca. Ovde mu je narod rekao da takvih bunja ima po celoj kontinenatalnoj Dalmaciji, ali i to da one više ne služe za stanovanje ljudi.⁶¹ Autor kaže da poreklo imena Bunjevac narod, iz zaseoka Staro Selo, nije umeo da objasni. „Demo Nikola star 92 godine iz Starog Sela, saopćio mi je da su se u njegovi preci zvali Bunjevci, pa se tako i oni danas zovu tim imenom“.⁶² Pavelić kaže kako su se bunje pravile sve do prve polovine XX veka, kada konačno padaju u zaborav. Na kraju, autor zaključuje kako bi za konačan odgovor zagonetke o imenu Bunjevaca bilo potrebno pretražiti sve arhive u Rimu, Beču, Gracu, Veneciji i Istambulu, pa bi se tek tada mogao dati konačan odgovor. Ipak, Pavelić će zaljučiti: „Ovako ostaje nam da i dalje pretpostavljamo, da je etimon Bunejvacod starina doista domaći nadimak za jedan od najvitalnijih ogranaka hrvatskoga naroda koji i dan danas živi u većimskupinama u Mađarskoj, Bačkoj, Baranji, Dalmatinskoj Zagori, Ravnim Kotarima, Lici, Hrvatskom primorju, Gorskom Kotaru, Zapadnoj Bosni i Zapadnoj Hercegovini“.⁶³

Svetozar Georgijević pokušao je tražiti koren i etnologiju imena Bunjevaca, takođe, iz bunja, oblika starih naseobina, pa zaključuje: „Ako se tako postavi problem onda nije teško jezički pokazati kojim se putem od bunja, došlo do Bunjevaca. Čovek koji je živeo u bunji, mogao se zvati „Bunj” ili pre „Bunjaca” a u množini „Bunjci” ili „Bunjevi” iz čega se moglo samo izvesti Bunjevac – Bunjevci.”⁶⁴ Jovan Erdeljanović o poreklu imena Bunjevaca kaže: „да је назив Буњевци („буњевци”) постао у Далмацији, а морао је постати у вековима између 13. и 17. Дали су га тамошњи православни Срби својим католичким сународницима из подсмеха због неразумног језика на коме се код њих читају молитве и служба Божија, а њих су опет ти њихови католички сународници називали из подсмеха „ркаћима” (због њихове „грчке” вере).⁶⁵

Ime Bunjevaca koje potiče od imena reke Bune ušlo je u narodno predanje i to je podatak koji i danas Bunjevci najčešće kažu za poreklo imena svog naroda.⁶⁶

Etničke karakteristike plemena, koja su učestvovala u etnogenezi Bunjevaca, različite su. Povezivalo ih je sećanje na poreklo iz severne Albanije, crnogorskih Paštrovića, humljana i Neretvljana itd.⁶⁷ Dublji etnički sloj identifikacije je tokom XV i XVI veka već bio podložan mešanju i bunjevizaciji tj. prihvatanju kulturnog uticaja franjevaca (katolička modifikacija zetečene paganske kulture). Na taj način došlo je do mešanja identiteta, pogotovo u donjem toku Neretve, gde su pravoslavlje i katoličnastvo imali veoma važnu ulogu na područje, gde je formiran i učvršćen bunejvački etnički identitet.⁶⁸ Mešanje identiteta je jedan proces, a drugi koji je znatno stariji, još traje (u Dalmatinskoj Zagori, Hercegovini, Lici) sve do početka XX veka. To je proces održanja vlaškog načina privređivanja i organizacije (vojno-pastirski katunski sistem).⁶⁹ O najdubljim izvorima etnogeneze Bunjevaca možemo danas samo nagađati, i praviti rekonstrukcije na osnovu lingvističkih i oskudnih istoriografskih podataka.

Bunjevci su se fromirali kao etnička zajednica „kroz odnos s drugim zajednicama, kroz identitifakicu samih pripadnika i manifestovanje njihovog identiteta u društvenoj praksi.“⁷⁰

3. Pregled bunjevačke kulture

Ako kulturu jednog naroda posmatramo kroz viđenje Tajlora i Dirkema, čiji su stavovi bili dominantni tokom XX veka, videćemo da oni smatraju kako je kultura usko povezana sa društvenim životom, a da iz tog odnosa nastaje neprekidni niz ideja, u kojima pojedinac učestvuje tako što iz njih pre svega uči, ali i stvara. U okviru ovih stavova može se smestiti i kultura bačkih Bunjevaca.⁷¹ Kliford Gerc ukazuje da je razumevanje kulture svakog naroda bitno kako bi se pokazala njegova normalnost, a da se pri tome ne umanjije njegova posebnost.⁷²

Za pokretanje kulture u jednom narodu, obojica autora, smatraju da pojedinac nema veliku ulogu. Boas i Dirkem, smatraju da sama kultura deluje na osnovu svojih načela, samostalno i potpuno odvojeno od stavova pojedinca. Iako je u prirodi pojedinca da sledi svoja pravila, to u kulturi ipak tako ne biva, jer kultura počiva na vlastitim obrascima koje postavlja društvo.⁷³ Upravo ovaj sveobuhvatni kulturni zamajac nedostajao je bunjevačkom društvu, čime bi se dobilo na mnogim kulturnim vrednostima. Boas smatra da je kultura niz slučajnih istorijskih događaja, pa se samim tim i razlikuje od ostalih društvenih pojava, a takvih događaja će, videćemo kasnije u tekstu, kod Bunjevaca biti mnogo.

Dirkem smatra da ustanove kulture treba gledati kroz odnose koji nastaju u okviru društva, specifični su u odnosu na svako, prema broju stanovnika, uzročnih činilaca, odnosa u okviru samih pojedinaca i kroz te odnose može se doći do važnosti kulture, a ne kroz njene konvencionalne ustanove. I institucionalni razvoj kulture je nedostajao, pa čak i danas u nekim delovima nedostaje bunjevačkoj zajednici.

U shvatanju pojednaca u društvu Boas, smatra se da je čovek pri svom rođenju tabula rasa, koju tokom života popuni kultura kojom je okružen, a kasnije ta stečena kultura postaje njegov obrazac ponašanja. „Svako malo, čvrsto i homogeno društvo velike moralne ili dinamičke gustine odlikuje se složenim razvojem formalizma, strasnom predanošću čak i najpodrobnijim vidovima običaja, i tako strogim društvenim nadzorom da se svako odstupanje oštro suzbija. …to se društvo odlikuje srazmerno beznačajnim razvojem pojedinačnosti. S druge strane, uslovi skoro da su obrnuti u složenijim društvima.”⁷⁴ Posmatramo li Bunjevce kao etničku zajednicu ona pokazuje, kao i sve druge, određenu kulturnu posebnost.⁷⁵ Iako nemaju, u pravom smislu reči, matičnu državu, oni predstavalju nacionalnu manjinu⁷⁶ u Republici Srbiji, a prostiru se u nekoliko država u okruženju: Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Mađarskoj, ali tamo nisu priznati kao zasebna nacionalna manjina, već se smatraju inetgrativnim delom hrvatskog naroda. Etnicitet Bunjevaca, smatramo da se ne može dovesti u pitanje, a time imaju jedan od osnovnih oblika identifikacije prema drugima. ⁷⁷

Bunjevačka kultura, kao i celokupno društveno nasleđe ove nacionalne zajednice, u mnogim aspektima, zbog društvenih i istorijskih uslova se nije do kraja razvila, za razliku od nekih drugih zajednica pored kojih je nastajala. Hobsbaum govori o nejednakom razvoju nacionalnesvesti, pogotovo u regionima, gde su ovi procesi bili zanemarivani.⁷⁸

Zastoj u razvoju kulutre Bunjevaca nastao je naročito posle Drugog svetskog rata i dekreta iz 1945. godine kada se Bunjevci više nemaju prava izjašnjavati svojim imenom, svugde im je upisivano da su Hrvati. О tom periodu prof. dr Petrović kaže: „Буњевцима је узета културна традиција којом су обележили своје трајање, узета су им материјална добра по којима су се уписали на етоисторијску мапу Бачке.”⁷⁹

Bunjevce je izuzetno teško pogodila i agrarna reforma – oduzimanje zemlje nakon Drugog svetskog rata, jer je zemlja bila njihovo utočište i materijalno i duhovno.

Razvijena etno-kulturna baština, bila bi najbolje opisan model oblika kulture, koji se razvio u bunjevačkoj zajednici i koji je i danas prisutan u socijalnom životu ove nacionalne manjine. Za kulturu, kao društvenu nadogradnju, potrebni su uslovi, a njih bunjevačka zajednica nikada nije imala u potpunosti.

Takođe, za napredovanje kulture potrebna je cela zajednica, na ovom polju pojedinac, kao takav, može vrlo malo dati. Nažalost, bunjevačka kultura se može vrlo često pratiti samo kroz pojednice, čija darovitost nije bila podstreh celoj zajednici da se više organizuje na kulturnom planu.

U vreme kada se kultura određivala na nov način, tokom XVIII i ranog XIX veka Bunjevci su se borili za očuvanje svog prostora na kome žive. Tome treba pridodati i uvrežen stav Bunjevaca o važnim i bitnim zanimanjina, koji se dobrim delom i danas zadržao. Sve ono što ne donosi veliki profit i što je samo po sebi nesigurno, nije predmet zanimanja, najvećeg dela bunjevačke zajednice.

Ako posmatramo kulturu kao elitnu delatnost i aktivnost društva u ovim nadogradnjama osnovnih potreba, Bunjevci su u mnogome zaostajali za drugim narodima, a sa druge strane prihvatali su visoku kulturu drugih naroda, pored kojih su živeli.

Tako je postojalo, nažalost, svega nekoliko pozorišnih predstava koje su napisane i igrane u Subotičkom pozorištu sa bunjevačkom tematikom, u XX veku. Do tada, za Bunjevce u Bačkoj, pozorišni život činila je trupa iz Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, čije predstave rado gledaju i čine glavni deo publike. „Prvi put je družina novosadskog srpskog narodnog pozorišta bila u Subotici godine 1862, od 14. aprila do 6. maja. Od petnaest prikazanih komada dvanaest su bili srpski originali.”⁸⁰ Kasnijih godina isto pozorište će biti čest gost u Subotici a uvek će biti prihvaćeno: „naša braća Bunjevci prihvatili su kao svoje rođeno.”⁸¹ Igraju se predstave o epskim junacima: „Kraljević Marko i Arapin”, Zmajev „Šaran”, i mnoge druge.

Muzičko stvaranje, klasične muzike, praktično nije postojalo, ali negovanje narodnih pesama kao i novije stvaranih „omladinskih” pesama (šaranac, šalajdan, bećarac…) bilo je veoma popularno i bez njih nije bilo organizovano ni jedno veselje. Iako je Muzička škola u Subotici bila osnovana 1868. godine, notnih zapisa o bunjevačkoj muzici, tokom toga i pola veka kasnije, skoro da nema. Iz oblasti muzike nema mnogo notnih zapisa ili knjiga, koje bi na naučnoj ili bar muzičkoj osnovi (notni zapisi), pobeležile i opisale bunjevačke pesme. O tome najbolje svedoče i dva izdanja časopisa „Književni Sever” , jedan 1927. a drugi 1930. godine, gde se želi upoznati javnost ondašnje Кraljevine Jugoslavije sa Bunjevcima i njihovim stvaralaštvom, ali i tada najviše sa narodnom kulturom i književnošću.⁸²

Kada je u pitanju kultura javnog okupljanja ona počinje s početka XIX veka, kada se osniva Pučka kasina, organizuju se prela, divani i sastanci u njihovim prostorijama, ali i na drugim mestima.

Likovna kultura takođe je bila zapostavljena. Česti su portreti znamenitih Bunjevaca iz Subotice, pogotovo iz XIX veka, ali koje je naslikao mađarski slikar Šandor Olah. Ipak, među malobrojnim slikarima bila je Angelina Mačković, ćerka Titusa Mačkovića.⁸³ Školovala se u inostranstvu, a kada su počeli očevi materijalni problemi, vratila se kući na Palić, gde je živela i stvarala. Njen talenat je primetila Jelena Čović, takođe akademska slikarka, čiji talenat takođe nije nailazio na razumevanje gradskih vlasti, bez kojih nije mogla nesmetano raditi, pošto je bila poreklom iz skromne porodice. Svoj talenat i veoma napredan način predavanja likovnosg vaspitanja nije uspela preneti ni na decu, jer je kratko vreme radila u školi.⁸⁴

Polovinom XX veka, iz bunjevačke zajednice niče i mlada vajarka Ana Bešlić, rođena u Bajmoku, pored Subotice.⁸⁵ Valja pomenuti i akademskog slikara Pavla Blesića iz Sombora, koji takođe stvara od polovine prošlog veka, i uživa veliki ugled u ovoj umetnosti.⁸⁶

Kultura arhitekture se takođe razvila tokom XIX veka, kada je Bačka, a sa njom i Bunjevci, bila na veoma visokom nivou razvoja. Taj period obeležiće Suboticu u arhitekturi. Zastrupljeni su: secesija, neoklasicizam i eklektika⁸⁷, a poznati bunjevački arhitekta Titus Mačković (1851–1919) svojim delima uobličio je veliki deo grada i dao mu nezaboravni pečat. Iza sebe je ostavio oko 400 građevina, vila, palata, verskih i vojnih objekata, koje je projektovao (kapela Ostojić, Manojlović palata, trošarina, Žuta kuća, sve zgrade bolnice u Subotici, željezničke stanice, dogradio ili obnavljao crkve u Keru, Sveti Roko, Svetog Juraja u Senti, dogradio veliku crkvu – Crkvu Svete Terezije, renovirao kapelicu Svetog Roke, glavni nadzornik tokom građenja Gradske kuće, nekoliko škola i gimnaziju, napisao studiju kako bi trebalo dalje razvijati i graditi na Paliću…).⁸⁸ Bio je glavni gradski inženjer i projektant Subotice, vlaskik ciglane. Znanje je sticao u Austriji, Nemačkoj i Švedskoj, a širina koju je tamo stekao vidljiva je na svakom njegovom zdanju. Nažalost, i pored svih ovih projekata umro je osiromašen i zaboravljen u gradskoj bolnici.⁸⁹

Iako bunjevački jezik i danas ima status dijalekta, na njemu je nastala jedna bogata i velika kulturna baština, bilo da su u pitanju novine, kalendari i knjige. O njoj će više biti reči u delu koji govori o pismenoj književnosti kod Bunjevaca. Do tada, pomenućemo nekoliko bitnih novina i kalendara koji su činili okosnicu razvoja štampanih izdanja, a time i uticaja na kulturni razvoj bunjevačke zajednice.⁹⁰

Prve su sa izlaženjem počele „Bunjevačke i šokačke novine” 1870. godine u Kaloči, a pokrenuo ih je Ivan Antunović, kao nedeljni list. U toku treće godine izlaženja prestaju sa izlaženjem 1873. kada počinje sa izlaženjem „Bunjevačko šokačka vila”, list za politiku, pouku, nauku i gazdinstvo, sa istim urednikom i mestom izlaska, a izlazi dva puta mesečno, četvrtkom. Izlazi sve do sredine 1876. godine. Kalor Milodanović pokrenuće i uređivati „Misečnu kroniku” 1873. godine u Subotici, koja izlazi dva puta mesečno, ali ubrzo prestaje sa izlaženjem. Tokom osamdesetih godina XIX veka pokrenuto je još nekoliko listova „Subotički glasnik”, „Bunjevačke gazdinske novine”, „Pokušaj”, „Bunjevac” i sve one izlazile su veoma kratko, neke od njih ni celih godinu dana.⁹¹

Najdugovečniji u izlaženju bio je „Neven” Zabavni popučni misečnik, koji počinje izlaziti 1884. godine u Baji, njegov urednik je Mijo Mandić. Menjao je kroz vreme mesto izlaženja, podnaslove koji upućuju na najuže delovanje lista, jedno vreme bio je i list za političku stranku Bunjevačko-šokačku. Bivalo je perioda kada je bio i dnevni list, da bi 1940. godine prestao izlaziti. Na stranicama ovog lista pohranjeno je mnogo podataka o kulturi Bunjevaca, njihovom životu, običajima i istoriji.

Kalendar „Subotička Danica” pokrenuo je Pajo Kujundžić 1884. godine, kapelan iz Bikića. Tokom Prvog i Drugog svetskog rata nije izlazio.92 Posle Drugog svetskog rata 1946. godine izašao je novi broj, ali je odmah posle njega i zabranjeno izlaženje „Subotičke Danice”. Sa izlaženjem počinje 1972. godine, da bi već iduće bio zabranjen, pa kreće sa izlaženjem 1984. godine, ali već početkom XX veka njegova uređivačka politika i stavovi autora ukazuju i propagiraju hrvatstvo kod Bunjevaca.

Početak interesovanja za beleženje narodne književnosti beleži se od devete decenije XIX veka, prilično kasnije u odnosu na ostale narode. U novinama, časopisima i kalendarima nalazi se prvo zapisano narodno usmeno stvaralaštvo, još uvek u fragmentima, nesistematizovano u posebne zbirke ili izdanja, ali ipak zabeleženo.

Književni pravci u bunjevačkoj književnosti, kao i ostalim granama kulture, ili su znatno kasnili za svetskim trendovima, ili se uopšte nisu ni razvili.⁹³ Geza Kikić, koji je pisao o pisanoj književnosti kod Bunjevaca, ukazuje na nerazvijenost književnih pravaca, pa i raznovrsnosti tema, a za to okrivljuje, ponajviše nepostojanje kvalitetne književne kritike, koja bi bila smernica stvaraocima.⁹⁴

I pravac prosvetiteljstva, koji je kod Bunjevaca bio izrazito važan, i pokrenuo nacionalnu svest, takođe je zakasnio za evroskim dešavanjem, oko pedeset godina.⁹⁵ Izostaje romantizam, ili ga ima samo u tragovima, piše se najviše crkvena književnost, poneki roman i pesmarice narodne književnosti.

Etno-kultura, kao što je rečeno, veoma je razvijena. Bunjevke iz Bačke smatraju se začetnicama slamarske umetnosti, vida naivnog slikarstva koje za materijal ima slamu od pokošenog žita. Od ovog, sada popularnog eko materijala, žene na bačkim ravnicama početkom XX veka počinju praviti prava umetnička dela naivne umetnosti od slame. Prave se dvodimenzionalne slike sa etno ili religioznim motivima, perlice – ukrasi za revere na svadbama ili devojkama za kosu i punđe, razni predmeti, kutije za nakit, ili sam nakit za žene. Začetnice ovog slamarskog umetničkog pokreta su Teza i Đula Milodanović iz Žednika, Teza i Đula Milodanović, Kata Rogić i mnoge druge.⁹⁶ Tokom izrade narodne nošnje žene su mnoge detalje ukrašavale same. Jedan od tih veoma vrednih vidova ukrašavanje je „bili vez”, koji su devojčice već sa desetak godina počinjale raditi u kući. Osim donjeg veša, košulja, krevetnine, žene su vezle i celu žensku nošnju, košulju, podsuknje, suknje, pregače. Ovakvu čisto belu nošnju nosile su samo mlade devojke, posle udaje Bunjevke oblače tamnije boje. O lepoti i vrednosti veza govore i neke od groktalica, kao opštem narodnom motivu.⁹⁷

Osim belog veza, vezlo se i sa zlatnim nitima – zlatovez. U Subotičkom muzeju postojala je postavka bunjevačke etno sobe, ali je devedesetih godina prošlog veka sklonjena.

Iz ove analize kulture kod Bunjevaca vidimo da je ona u svom razvoju bila veoma karakteristična, da ima neke svoje segmente veoma razvijene, kao i darovite pojedince, koji su bili ponekad i ispred svoga vremena, ali nisu bili prihvaćeni niti podržani od okoline kako bi se taj rad pretočio u opšte društveni i kulturni zamah.

Biluške

¹⁹ Ердељановић, Јован: О пореклу Буњеваца, Српска краљевска академија, Београд, 1930, стр. 394.

²⁰ Gavrilović, Slavko: Srpsko-bunjevačka simbioza u Somboru od kraja XVII do sredine XVIII veka, u: Zbornik radova sa simpozijuma „O Bunjevcima”, održanom u Subotici 7–9. decembra 2006. godine, Srpska akademija nauka i Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine, Novi Sad, 2007, str. 13.

²¹ Стефановић Караџић, Вук: Етнографски списи, Просвета, Београд, 1972, стр. 32.

²² Станојевић, Станоје: Народа енциклопедија Српско- хрватско-словеначка, година 1928, I, А–3, стр. 294.

²³ Ивић, Алекса: Сеоба Срба у Хрватску и Славонију, прилог испитивању прошлости током 16. и 17. века, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци, 1909, стр. 10.

²⁴ Hrvatska enciklopedija: Bunjevci, Zagreb, 1942. godina, sveska III, str. 517.

²⁵ Sekulić, Ante: Bački Bunjevci i Šokci, Školska knjiga, Zagreb, 1989, str. 15.

²⁶ Evetović, Matija: Kulturna povijest bunjevačkih i šokačkih Hrvata, Hrvatska riječ, Subotica, 2010, str. 10.

₂₇ Isto, str. 21.

₂₈ Neven, zabavno poučni misečnik, Subotica, God. III, br. 2, veljače 1891, str. 18.

²⁹ Ivanić, Ivan: O Bunjevcima: povesničko-narodopisna rasprava, Izdavalačka štamparija Dušana Petrovića, Subotica, 1894, str. 2.

³⁰ Isto, str. 10.

³¹ Barbalić, Mladen: O jeziku, Neven, God. VIII, br. 6, 1 lipanj, 1891, str. 93-94.

³² Knežević, V. Milivoj: O Bunjevcima, Književni sever, Subotica, 1930.

³³ Isto, str. 97.

³⁴ Isto, str. 97.

³⁵ Prćić, Kata: Bunjevci i Šokci, Bunjevačke novine, Subotica, 1940, str. 13.

³⁶ Isto, str. 104.

³⁷ Georgijević, Svetozar: O imenu Bunjevci, Onomastica Jugoslavica, Zagreb, br. 7, 1978, str. 184.

³⁸ Isto, 177–187.

³⁹ Raič, Aleksandar: Moje otkrivanje Bunjevaca, Bunjevački prigled: zbornik za kulturu i društvena pitanja Bunjevaca, Novi Sad, br.1, 2012, str. 96.

⁴⁰ Nedeljković, Saša: Čast, krv i suze, str. 16.

⁴¹ Филиповић С., Милeнко: О имену Буњеваца, Зборник Матице српске за друштвене науке, Нови Сад, бр. 40, 1965, стр. 157.

⁴² Филиповић, С. Милeнко: Буњевци у Босни, Зборник Матице српске за друштвене науке, Нови Сад, бр. 40, 1965, стр. 168.

⁴³ Isto, str. 168.

⁴⁴ Ivanić, Ivan: O Bunjevcima, str. 4.

⁴⁵ Antunović, Ivan: Razprava o podunavnskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, građanskom i gospodarskom, P. Vujević, Sombor, 1930, str. 73.

⁴⁶ Стефановић Караџић, Вук: Етнографски списи, Просвета Београд, 1972, стр. 32; Ковечежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, Штампарија јермескога манастира, Беч, 1849, стр. 3.

⁴⁷ Mandić, Mijo: Prilozi za bunjevačku povist, Subotička Danica, kalendar za 1897. godinu, str. 44.

⁴⁸ Mandić, Mijo Мlađi: Buni, Bunijevci, Bunejvci, Bunjevačka matica, Subotica, 2009, str. 9.

⁴⁹ P. Unyi, ofm. Bernardin: Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca, Bunjevačka matica i Birografika, Subotica, 2001. godine, str. 126.

⁵⁰ Isto, str. 11-12.

⁵¹ Isto, str. 12.

⁵² Isto, str. 15.

⁵³ Isto, str. 15.

⁵⁴ Isto, str. 15.

⁵⁵ Isto, str. 16.

⁵⁶ Поповић, Ђорђе: Бачки Буњевци и Шокци, прештампано из Правде, Штампарија „Бранко Радичевић“, Београд, 1907, стр. 12.

⁵⁷ Isto, str. 13.

⁵⁸ Kokić, Aleksa: Bunjevci i Šokci, Jeronimsko svijetlo, br. 33, 1. veljače, Zagreb, 1939, str. 2.

⁵⁹ Pavelić, Rikard: Bunjevci, Osobna naklada, Zagreb, 1973, str. 18.

⁶⁰ Isto, str. 18.

⁶¹ Isto, str. 18.

⁶² Isto, str. 18.

⁶³ Isto, str. 19-20.

⁶⁴ Georgijević, Svetozar: O imenu Bunjevci, str. 186.

⁶⁵ Ердељановић, Јован, О пореклу Буњеваца, стр. 394.

⁶⁶ Kujundžić Ostojić, Suzana: Bunjevci danas (sociološko istraživanje), u: Zbornik radova sa sipozijuma „O Bunjevcima”, u Subotici 7–9. septembra, 2006. godine, str. 161.

⁶⁷ Raič, Aleksandar: Moje otkrivanje porikla Bunjevaca, str. 96.

⁶⁸ Isto,

⁶⁹ Isto, str. 98.

⁷⁰ Nedeljković, Saša: Čast, krv i suze, str. 28.

⁷¹ Hač, Elvin: Antropološke teorije 1: Od Tejlora do Dirkema, BIGZ, Beograd, 1979, str. 283.

⁷² Gerc, Kliford: Tumačenje kultura 1, str. 24.

⁷³ Isto, str. 283.

⁷⁴ Isto, str. 284.

⁷⁵ Nedeljković, Saša: Čast, krv i suze, str. 31.

⁷⁶ Isto, 31.

⁷⁷ Putinja, Filip; Strf-Fenar Žoslin: Teorije o etnicitetu, Biblioteka XX vek, Beograd, 1997, str. 188.

⁷⁸ Hobsbaum, Erik: Nacije i nacionalizam od 1780, str. 19.

⁷⁹ Петровић, Драгољуб: Заперци српскога језика, Мирослав, Београд, 2013, стр. 61.

⁸⁰ Grčić, Jovan: Bunjevci i Novosadsko Srpsko narodno pozorište, O Bunjevcima, Književni sever, Subotica, br. 2, 1927, str. 51.

⁸¹ Isto, str. 52.

⁸² Isto, str. 128.

⁸³ Vojnić, H. Blaško, Moj grad u davnini : Subotica : 1391. do 1941. : pet stotina pedeset godina grada, B. H. Vojnić, Subotica, 1971, str. 69.

⁸⁴ Isto, str. 62–63.

⁸⁵ Bašić Palković, Nevenka: Odlazak velike metnice, Bunjevačke novine, god. IV, br. 32, Subotica, 2008, str. 10-11.

⁸⁶ http://www.bunjevacka-matica.org/umetnost/blesic.php

⁸⁷ Krstić, Boško: Subotica- pregled, Javno preduzeće Palić – Ludaš, Subotica, 2006., str. 4.

⁸⁸ Vojnić, H. Blaško: Moj grad u davnini : Subotica : 1391. do 1941, str. 69–70

⁸⁹ Isto, str. 70.

⁹⁰ Mandić, Mijo: Kako su postale bunjevačke novine i bunjevački kalendari?, Prvi bunjevački kalendar za prostu godinu 1934, Subotica, God. I, 1934, str. 33–38.

⁹¹ Vojnić, H. Blaško: Moj grad u davnini : Subotica : 1391. do 1941. : pet stotina pedeset godina grada, str. 74–75.

⁹² Isto, str. 68–69.

⁹³ Buljovčić Josip: Odjeci ilirskog preporoda kod bačkih Bunjevaca, Filološki ogledi, NIP „Subotičke novine“, Subotica, 1996, str. 89.

⁹⁴ Kikić, Geza: Antologija proze bunjevačkih Hrvata, Zagreb, 1971. str. 8–14

⁹⁵ Buljovčić, Josip: Odjeci ilirskog preporoda kod bačkih Bunjevaca, Filološki ogledi, str. 89.

⁹⁶ Krstić, Boško: Subotica – pregled, str. 103.

⁹⁷ Kuntić, Kata: Bunjevački bili šling, KUD Bunjevka, Subotica, 2010. str . 9.